Upotreba čoveka je priča o svetu kojim je zavladala verska, rasna, politička i svaka druga netrpeljivost. Ludilo se širi a ljudi se nadaju da ono neće stići do miroljubivog Novog Sada, i da Evropa i svet neće dozvoliti širenje nacizma, te ne preduzimaju ništa iako im sve govori da treba bežati i spasavati se. Sigurni su da razum uvek na kraju nadvlada.

Glavna junakinja je Vera Kroner devojka iz bogate trgovačke jevrejske porodice, koja iz gospodskog novosadskog života biva deportovana u Aušvic 1943. sa svojom porodicom ali i sa ostalim jevrejskim porodicama. Vera jedina preživljava taj stravičan život i prizore, jer logorsko vreme provodi u „kući radosti‟ bordelu gde im seksualne usluge koje pružaju SS vojnicima produžavaju život i odlažu put u krematorijum.

Posle oslobođenja Vera biva internirana u Novi Sad, preko koga je prešao valjak rata, uništenja, ubistava, racija, oslobođenja i u kome nema više ni svoje kuće niti ikoga i ičega što je vezuje za život pre logora.

Bez posla i gotovo bez pomoći i podrške, Vera preživljava onako kako je u logoru naučila da se opstaje - podavanjem svog tela muškarcima.

Pitanje je da li treba preživeti kada se celi tvoj svet raspadne i nestane? Nije li bolje, časnije i pametnije nestati zajedno sa njim? Da li se treba treba boriti za život ako posle toga slede traume i slike najgorih užasa, koje se vraćaju i ne daju mira. Ima li tada više smiraja, doma? A kako se ne boriti za život kada je to najjači čovjekov nagon? Kako mu objasniti da ne treba živjeti?

Ratna psihologija koja stupa pretvara čovjeka u robu za upotrebu, materijal, za sprovođenje tuđih namjera.

Nije li tada nagon za preživljavanje neprijatelj koji nas gura u propast?

Šta je sve čovjek i šta je sve u njemu? – pitanje je centralno u ovoj predatavi.
Biće koje se prilagođava uslovima? U miru je civilizovan građanin koji se bori za mirnodopske vrednosti a isti taj u ratu postaje deo zloglasnog mehanizma koji sprovodeći naredbe gura u poniženje i smrt hiljade drugih. Da bi ga posle rata opet zatekli u nekim mirnim porodičnim uslovima.

Čovjeka menjaju okolnosti. Prilagođava se. Postaje ono što vreme od njega traži.
Na kraju komada Vera sreće Sredoja Lazukica svog prijatelja iz djetinjstva. Jedno u drugom nalaze utehu i spas. Međutim, do prije par godina mladi ljudi puni životnog elana, samo nekoliko godina kasnije su potrošeni, samljeveni ratom i stradanjima i nemaju jedno drugom šta više da pruže. Oni uništavaju poslednju uspomenu koja ih podseća da su nekada bili mladi, bezbrižni, zaljubljeni, puni očekivanja. Sveščica koja ih povezuje a na čijim kožnim koricama piše „poesie‟ nestaje u plamenu. Vera i Sredoje odlaze, svako u svoje beznađe koje će ih uskoro odvesti u smrt.

Igraju:
Emina Elor, Draginja Voganjac, Jugoslav Krajnov, Aljoša Đidić, Dušan Vukašinović, Ognjen Petković, Ognjen Nikola Radulović

Dramatizacija: Fedor Šili i Boris Liješević
Muzika: Stefan Ćirić
Kostimograf: Marina Sremac
Scenograf: Željko Piškorić
Izvršni producenti: Borislav Balać i Vuk Miletić

Trajanje: 02:00

Galerija slika